Silence is easy

If I...

II — Autor littlephoenix @ 19:57
 
 
 
                                                              "If I Die Young"



If I die young, bury me in satin
Lay me down on a bed of roses
Sink me in the river at dawn
Send me away with the words of a love song

Uh oh, uh oh

Lord make me a rainbow, I'll shine down on my mother
She'll know I'm safe with you when she stands under my colors, oh,
And life ain't always what you think it ought to be, no
Ain't even grey, but she buries her baby

The sharp knife of a short life, oh well
I've had just enough time

If I die young, bury me in satin
Lay me down on a bed of roses
Sink me in the river at dawn
Send me away with the words of a love song

The sharp knife of a short life, oh well
I've had just enough time

And I'll be wearing white, when I come into your kingdom
I'm as green as the ring on my little cold finger,
I've never known the lovin' of a man
But it sure felt nice when he was holdin' my hand,
There's a boy here in town, says he'll love me forever,
Who would have thought forever could be severed by...

...the sharp knife of a short life, oh well?
I've had just enough time

So put on your best, boys, and I'll wear my pearls
What I never did is done

A penny for my thoughts, oh, no, I'll sell 'em for a dollar
They're worth so much more after I'm a goner
And maybe then you'll hear the words I been singin'
Funny when you're dead how people start listenin'

If I die young, bury me in satin
Lay me down on a bed of roses
Sink me in the river at dawn
Send me away with the words of a love song

Uh oh (uh, oh)
The ballad of a dove (oh, uh)
Go with peace and love
Gather up your tears, keep 'em in your pocket
Save 'em for a time when you're really gonna need 'em, oh

The sharp knife of a short life, oh well
I've had just enough time

So put on your best, boys, and I'll wear my pearls.

Moj Oktobar

II — Autor littlephoenix @ 17:11
Ja bih da te iz sećanja izvučem na svetlost dana, da te zagrlim.
Da ti šapnem "U R mine, just mine." Da se nasmešiš tome, onako kako samo ti umeš.
Plašim se da pokušam, plašim se misli da možeš potpuno da nestaneš. Da izblediš.

Da zatvoriš oči i slušaš o čemu ti pričam, da ti obojim misli slikama koje stvaram u glavi, da ih podelim sa tobom. Teške su da ih sama nosim. A onda bih zatvorila oči i slušala te. Ali plašim se moguće tišine.

Da ti dodirnem ruke, da ti spustim poljubac na usne. Da provučem ruku kroz tvoju kosu. Sve bih to, ali se plašim da ću dodirnuti vazduh umesto ruke, poljubiti mrak umesto usana, da će se umesto kose kroz moje prste provući vetar.

Šta mi ostaje osim mojih misli, mojih snova? Ostaju mi slike i reči da odzvanjaju u mislima. Jako, prejako. Ponekad poklopim uši i zažmurim jako, poželim da sve nestane, poželim par minuta tišine.

A Oktobar, Oktobar je oduvek bio moj mesec. Oduvek moja jesen i moje kiše i ljubav. Neraskidiva veza rađanja i umiranja. Oktobar i ja. Sada Oktobar i ja imamo još tajni, još ljubavi i još nekoga.
Ako ikada pročitaš moje reči, savršeno jasno će ti biti o čemu pišem još uvek. I imaj osmeh, uvek, zbog toga. 

Novčić za želju

II — Autor littlephoenix @ 17:40
Verovala sam u sve te ludosti, sve sitnice koje navodno treba da te učine srećnijom osobom.
Zamisli želju kada vidiš zvezdu padalicu, zamisli želju i baci novčić u fontanu, kad sretneš odžačara zamisli zelju... I zamislim. Uvek istu a svakog puta sve jače. Ništa se ne dešava, ništa.
Želje se izgleda ugase sa sjajem zvezde, potonu na dno zajedno sa novčićem, spadnu sa odžačarevog odela zajedno sa prašinom koju sa njega otrese. Znam samo jedno, ne ostvaruju se. 
Da se ostvaruju svi ti kilometri među nama postali bi samo milimetri koji bi se lako obrisali, koji bi iščezli kada se spoje usne, prsti, tela. U tvom zagrljaju bih rado izgubila svaku vezu sa realnošću i živela samo u tom trenutku. 
Ja bih da te dotaknem srcem, ne samo rečima, ja bih da ti budem u zagrljaju ne samo u mislima. Ja bih da ti spustim najnežniji poljubac na usne, lagan kao krila leptira. Da ponovo čujem tvoj glas neizmenjen putovanjem kroz virtuelni svet. Da otvorim oči i vidim te tu, da ispružim ruku i dodirnem te. Opet. 

Moram da ti priznam nešto. Najgora su jutra posle sna o tebi. Tada boli svaki deo tela, svaki milimetar. Srce kuca prebrzo, um juri brzinom svetlosti. Dok pokušavam da se razbudim iznova tonem u san, iznova me mučiš dok su mi sklopljene oči i svaki put nestaneš zajedno sa prvim svetlom koje mi dodirne lice. 
Kao stanje kome. Čujem, osećam, ne mogu da se probudim, boli. Sve jače i jače. Pokušavam da otvorim oči, da se pomerim, pokrenem da uradim bilo šta da razbijem nevidljivu nit kojom sam vezana za san jer osećam da gubim razum, tu daleko od tebe. 
Svim silama se trudim ali ne uspevam. I uvek je tako, baš uvek kad te sanjam. 

I opet zamislim želju svakog puta kada vidim zvezdu padalicu i opet iščekujem čudo iako znam da je za njih ova adresa nepoznata. Opet se kao dete nadam da će jednog dana sve te zalutale želje naći pravu adresu, da ćeš napokon biti tu. 
I napišem ti pismo ponekad ali nikada ne pošaljem, jer znam da znaš sve. Svoje budne trenutke poklanjam tebi uprkos miljama koje su između, blizu si. Nekako. Sve te reči koje razmenjujemo utihnuće pred osmehom na susretu, ugušiće se u zagrljaju i pretočiti u zagrljaj. 
Želje se ne ostvaruju uvek, ali ja i dalje verujem da ćeš se ti meni ostvariti. Što pre. 

I bacim još jedan novčić u fontanu, jer novac ne vredi baš ništa kad nemam tebe.

Priča o njoj 7

II — Autor littlephoenix @ 14:10
Nije vreme to koje leči bilo šta što se dogodi u tvom životu, ljudi kojima se okružiš su zapravo ti koji ti na svestan ili ne način pomognu da svoj brod kroz oluju bezbedno dovedeš do sigurne luke. Jedno je sigurno, njoj nije bilo potrebno vreme već samo jedna osoba.

Zatim je stiglo i proleće koje je nestrpljivo iščekivala, miris lipe i tople noći. Imala je onaj zamišljeni osmeh koji ljudi obično imaju kada se sete nečega, onako, iznenada. Kada im jedan zvuk, miris prizove sećenje na nešto ili nekoga. Ponekad je bila zamišljena, ponekad nervozna, ali uvek u pokretu. 
"Ne drži me mesto." Stalno je to ponavljala. Dešavalo se da u isto vreme bude tako smirena, bar na prvi pogled, a da su njena duša i misli u vrtlogu, nemirni, lutaju okolo, traže. 
________________________________________________________________________

In vino veritas. 
Zaista. Posle malo više vina i par poruka razmenjenih sa tom nekom misterioznom osobom, počela je da mi priča. Malo po malo, gledala me i čekala reakcije posle gotovo svake izgovorene reči. Kao da je očekivala da svakog trenutka ustanem i odem. Pričala je, nisam je prekidala. Samo sam čekala, i nisam mogla da verujem u sve to što čujem. 
 (Dalje)

Priča o njoj 6

II — Autor littlephoenix @ 13:59
Ovog puta on je bio brži. Ovog puta nije imala priliku da se izvuče tako lako. 

Snažno joj je stegao ručne zglobove, gurnuo ju je na zid koji se leden uzdizao iza nje. Samo je ćutala i odmahilvala glavom u neverici. Zar opet? Zar je stvarno tako nisko pao? 
_____________________________________________________________________________

Već danima je pokušavala da ga nagovori da joj vrati par njenih stvari koje su igrom slučaja ostale kod njega. Negodovao je, odbijao. Tog jutra joj je stigla poruka od njega u kojoj pise da će ipak da joj vrati ono što joj pripada. Trebala je da shvati, odmah. Ali je njena glava bila suviše u oblacima, visoko, da bi razmišljala na taj način. Bila je suviše dobro raspoložena da bi razmišljala na taj način. 

 (Dalje)

Priča o njoj 5

II — Autor littlephoenix @ 14:17
Dani su se nizali velikom brzinom. Ponekad sam imala osećaj da se odmah posle ranog jutarnjeg buđenja, prvog treptaja i prve kafe već spremam za povratak u krevet i još jednu noć. Ponekad su dani imali prizvuk vremena koje je odavno prošlo. Ti su dani uvek bili obojeni nekim bojama koje su se razlivale svuda okolo, koje su se podvlačile pod kožu i tu ostajale. 

"Sećam se da je tog dana padao sneg, ali se ne sećam ni datuma ni vremena. Sećam se samo prelepog osećaja koji je doneo sa sobom." - rekla je. 

"Jao, znam... Uvek je nekako prelepo, tiho. Dok pada i pada i pada." - odgovorila sam joj, zamišljena, zamišljajući savršenu sliku u glavi. 
 (Dalje)

Priča o njoj 4

II — Autor littlephoenix @ 18:56
"Gotovo je. Nije baš najbolje reagovao. Znaš ga već." Čitala sam poruku iznova, nisam bila sigurna da li je samo loše podneo vest ili je reakcija značilo nešto drugo. 
Pozvala sam je. Trenuci pre nego što je odgovorila na poziv činili su se predugi. Znala sam da je jedan od onih tipova koji umeju da prenagle u određenim momentima, jedan od onih koji urade nešto pa se posle kaju. Slike su se nizale.
Znala sam samo jednu stvar, ovo se neće završiti tako lako.  (Dalje)

Priča o njoj 3

II — Autor littlephoenix @ 20:53
Pričala mi je kasnije kako je tog poslednjeg dana osećala izuzetan mir, spokoj, ali joj je srce ipak bilo poput nemirnog leptira koji luta od cveta do cveta. Znala je da nešto ipak nedostaje, da ostaje nedovršeno. Samo nije znala šta. Kaže "To ti je mila onaj osećaj da si negde nešto zaboravila, i tražiš, a ne možeš da nađeš. Kao da pokušavaš da vidiš vetar. Znaš da je tu, osetiš, ali kao da ne postoji, ne vidiš." 
Isto tako mi je rekla, kao da naglas samo razmišlja kako je taj osećaj nestao par puta na kratko. Kao da se priseća nečeg. Ali nisam pitala ništa, nisam htela dodatno da je zbunim.
Osmehnula se dok je to govorila i tad sam shvatila da se nešto promenilo, da se stara ona polako vraća.  (Dalje)

Priča o njoj 2

II — Autor littlephoenix @ 00:01
Kako je vreme odmicalo i mrak postajao sve gušći, kako su se kazaljke sata primicale jedna drugoj klizeći ka magičnom broju dvanaest prostorija se ispunjavala raznim glasovima koji su komunicirali na raznim jezicima. 

Upoznala je neke nove ljude, čula o njihovom putovanju do ovog mesta, razgovarala. Ali joj je sve to vreme pažnju odvlačio papir na stolu ispred nje. Počela je, ali nikako da završi. Čak je zastala u pola reči i sada ona tako stoji, ostavlja mogućnost da se pretvori u neku drugu, da postane lepša ili da je odvuče ravno ka dnu. 

 (Dalje)

Priča o njoj I

II — Autor littlephoenix @ 22:35

Za sam početak, rećiću vam ko je ona. Ona je neko koga sam poznavala, koga još uvek poznajem. Ona je od onih koji su uspeli da hodaju po tankoj žici a da održe ravnotežu. Ona je još uvek tu, a malo je nedostajalo da bude na nekom drugačijem mestu.

__________________________________________________________________________________

Činilo se da onaj najtamniji trenutak koji prethodi svitanju novog dana nikako ne prolazi, da traje satima, danima, godinama. Mrak je lagano postao njen dan, mrak čije su je ruke zagrlile, mrak koji ju je ludo zavoleo i neće da je pusti da krene dalje. (Dalje)

Powered by blog.rs