Silence is easy

Far away in another place...

I — Autor littlephoenix @ 18:02



Far away in another place
I'd give my soul just to see her face
I found a note hidden in my suitcase
Of everything that you just couldn't say
How'd you know I needed that today?

Wherever you are is where I want to be
Look around and tell me what you see
Everything, everything but me
No matter how many miles stand in between
In my heart is where you'll be
Holdin' on to all our dreams
With everything, everything but me

Lookin' through photographs today
Different times always seem the same
Then I saw a picture of your smile
Something I haven't seen in a while
You know the one, the one you loved to hate
But every time it takes my breath away.

Wherever you are is where I want to be
Look around and tell me what ya see
Everything, everything but me
No matter how many miles stand in between
In my heart is where you'll be
Holdin' on to all our dreams
With everything, everything but me...

Do you know how much it hurts to know
And leave it all behind, leave it all behind
I see you in my mind
'Cause you are right there all the time
Far away in another place
Give my soul just to see your face.

Wherever you are is where I want to be
Look around and tell me what ya see
Everything, everything but me
No matter how many miles stand in between
In my heart is where you'll be
Holdin' on to all our dreams, yeah
No matter how many miles stand in between
In my heart is where you'll be
Holdin' on to all our dreams.
With everything, everything but me...
With everything, everything but me...

Mirror, mirror

I — Autor littlephoenix @ 17:17
Stojim pred ogledalom i gledam u lice stranca. Promena, ogromna promena. Nisam to više ona stara ja. Ne samo da ne izgledam isto, već više ne razmišljam isto. Ta me promena ujedno i plaši i raduje. Ova nova osoba tu, ona je mudrija, ona je spremna na rizik, ona je snažna i odlučna. Da, jeste. Ona je na neki misteriozan način čak i lepša od one pre. Ova nova osoba ima braon oči koje su ponekad prošarane blagom tamno zelenom nijansom. Oči koji bljesnu na trenutak kada se u mislima pojave određene slike.

Ova devojka tu, što me gleda pravo u oči i ne trepće sve dok ne trepnem i ja, ona sanja malo drugačije snove. Ona ih prepliće sa javom, ona se njima igra tako lako i tako vešto. Ume ona da bude sjajna, ali se ponekad pretvori u osobu koja mi se uopšte ne dopada. Tad je mračna, mnogo mračnija od one pre. Uh, kakva je to tama... Tama koja ume da potraje. E tu je razlika između stare i nove. Stara nije umela da sanja dok je tama okolo. Nova to radi savršeno dobro.

Gleda u sunce, ne zatvara oči. Gleda u nebo i na njemu vidi sve što želi. Ja kada legnem da spavam, ona otvorenih očiju provede noć. Budi se a da zapravo nije budna uopšte. Ona krade snove od mene i gleda ih kao stare crno-bele filmove, onako kroz tamu noći. Zbunjuje me ona tako, ponekad. Izgleda tako prisutna a tako daleko ponekad. I sluša, sluša svakoga, sve. Dogodi se da previše priča ponekad, da jednostavno tera tišinu što dalje, kao da je uplaši. Ponekad pak ćuti satima. Ćuti i gleda tim očima koje kao da gledaju u neku drugu realnost, kao da vire u neki drugi svet iza paravana univerzuma.

Da li si to malena stvarno ti ili samo gledaš u neko polomljeno ogledalo koje daje malo drugačiju sliku, iskrivljenu i u delovima?

 

 

 


Mi smo, nismo mi

I — Autor littlephoenix @ 18:57

Dolazimo i odlazimo, ima nas pa nas nema. Ni sama više nisam sigurna da li smo to mi ili si ti ili sam ja. Gde? Šta? 
Priđeš korak, pa se izmakneš dva. Budeš na samo par milimetara od mene, tvoje su usne na treptaj oka daleko od mojih i već u sledećem trenutku se gubiš negde daleko. Vidim te kako uranjaš u maglu. 
Nismo mi, samo smo ja i ti, samo ti i ja. A možda ima i nas. Možda je to zaista naša priča. Čudna, blesava, vrtoglava. Igra strpljenja, igra živaca koja će, kada se završi postati nešto predivno. Igra koja će postati mi. Možda će se čak i po nama zvati. 

Živim po svome, opet, ali te još uvek čekam, još uvek te gledam kako dolašiš i odlaziš. Još uvek i sama dolazim i odlazim. Udahnem duboko kada si tu, udahnem tebe, da te imam dok nisi tu. 
Udahnem i zadržavam dah dok opet ne otvorim oči i ugledam tebe. 

Sa svakim novim odlaskom činiš se sve dalje, kao da lagano blediš milo moje. Ali kad sklopim oči tvoja slika nikada stvarnija, nikada realnija u mojim mislima. Ne razumem samo kako uspevaš u tome. Kojim me to magičnim prahom posipaš? 

Umeš ti to tako dobro, oh, predobro, vraže mali. Hipnotišeš tim predivnim očima, tim zanosim osmehom, zvukom tog smeha tvog koji odzvanja satima i satima u mojim mislima nakon što odeš. 

Oh, daj, dođi. Dođi već jednom. Čekam te. I imam te dok nemam te i nemam te dok imam te. 

Tu sam, uvek na istom mestu. U srcu tvom u srcu mom. 
Mi smo, i ti si, i ja sam. 

Im here, Im yours darling...


Ovo nije taj dan

I — Autor littlephoenix @ 17:28

Jao, nemoj. Nemoj danas, molim te, nisam raspoložena za teške teme. Pusti me danas da maštam, da verujem da može drugačije. Pusti da pomislim kako se ništa nije promenilo i kako se neće promeniti. 
Nemoj danas da pokušavaš da menjaš svet. Danas pusti da bude. Nek bude isti onaj stari, onaj naš na koji smo naviki. Hajde da danas verujemo da može, da hoće, da je bolje i da će samo tako i biti. Svakoga dana, sve bolje. 
Prećuti danas sve one loše stvari, pusti ih nek se zavuku u mračne podrume, nek tamo ostanu neko vreme. Danas su mi potrebni zraci sunca. Danas mi je potrebno da verujem. 
Jer danas mogu, hoću. Danas sam jaka samo za lepo. Danas me tužne stvari mogu slomiti lako. 

Oboj svet nekim drugim bojama, slaži me kako će sve biti uredu. Znam da neće, ali sam danas sklona da poverujem u svaku laž. Danas mi govori samo o osmesima, o dugama i leptirima, danas me laži da je svet ipak jedno divno mesto. Reci mi da je baš ovde pravo mesto za mene, reci da nema potrebe da želim nešto drugo jer baš ovde pripadam. Oh... Laži me, jer ovo nije dan za istinu.  

Reci kako mi se samo čini da su stvari takve kakve jesu. Reci da je to samo loš ugao gledanja, da zapravo ne vidim odavde onu lepu stranu. Osmehni se, nemoj reći da sam u pravu, danas mi nemoj to dozvoliti. 


Na ivici

I — Autor littlephoenix @ 19:19

Samo me pusti da stojim tu. Ne, nemoj me dodirivati, nemoj prilaziti. Sada svaki tvoj korak ka meni može biti opasan.

Pusti me da stojim na ivici, da osetim vetar u kosi i gravitaciju kako me vuče napred. Kako me mami da zakoračim preko. Samo me pusti da zatvorim oči i vidim ono što želim.

Pusti da sve ove ptice koje su se nastanile u mojoj duši, da ove ptice selice napokon krenu svojim putem. Biće lakše i tebi i meni. Pusti, nemoj.

Raširiću ruke i zagrliti sve ovo ništa koje se prostire ispred mene. Sve to ništa može na trenutak biti moje sve. Ne dodiruj me, idi. Okreni se i siđi polako niz liticu, polako samo. Oprezno. Ti nisi kao ja, ti ne umeš da letiš. Ne još uvek. Možda nikada nećeš ni umeti. Nije to dar koji poseduje svako.

Kažeš da ne znaš kakav je osećaj kada te vetar podigne visoko, kažeš nikada ti se to nije dogodilo. Vidiš, tvoj um, tvoja mašta nema krila. Beži od oluje, mogla bi te odneti suviše daleko, ili pak suviše jako udariti a ti nećeš moći da istrpiš njenu silinu. Skloni se, sakrij se nekud. Mene ostavi ovde da se rukujem sa munjama, da razgovaram sa sivim oblacima, da saslušam priču grmljavine.

Oduvek smo bili kao crno i belo, kao toplo i hladno, i nije tačno, nikako nije ono što kažu da se suprotnosti privlače, nadograđuju, ispunjavaju. Šta god. Nije tačno. Previše je toga što treba uskladiti, previše je toga što treba nekako dovesti do sredine da bi bilo lepo i tebi i meni. Ne, suprotnosti nikako ne mogu da čine jedno celo. Ma koliko truda da se uloži, neće biti dovoljno.

Ti kao miran, vedar i sunčan dan, ja kao najgora oluja koja nosi sve pred sobom. Kako bi to ikada moglo doći do tačke slaganja? Ne...

Idi sad, nađi svoj vedar dan, onaj sa malo vetrića koji lagano duva da rashladi lenje bube koje su izašle da ugreju svoja tela na sunčanim zracima tvog života.


Powered by blog.rs