Silence is easy

22 Maj, 2013

Priča o njoj 7

II — Autor littlephoenix @ 14:10
Nije vreme to koje leči bilo šta što se dogodi u tvom životu, ljudi kojima se okružiš su zapravo ti koji ti na svestan ili ne način pomognu da svoj brod kroz oluju bezbedno dovedeš do sigurne luke. Jedno je sigurno, njoj nije bilo potrebno vreme već samo jedna osoba.

Zatim je stiglo i proleće koje je nestrpljivo iščekivala, miris lipe i tople noći. Imala je onaj zamišljeni osmeh koji ljudi obično imaju kada se sete nečega, onako, iznenada. Kada im jedan zvuk, miris prizove sećenje na nešto ili nekoga. Ponekad je bila zamišljena, ponekad nervozna, ali uvek u pokretu. 
"Ne drži me mesto." Stalno je to ponavljala. Dešavalo se da u isto vreme bude tako smirena, bar na prvi pogled, a da su njena duša i misli u vrtlogu, nemirni, lutaju okolo, traže. 
________________________________________________________________________

In vino veritas. 
Zaista. Posle malo više vina i par poruka razmenjenih sa tom nekom misterioznom osobom, počela je da mi priča. Malo po malo, gledala me i čekala reakcije posle gotovo svake izgovorene reči. Kao da je očekivala da svakog trenutka ustanem i odem. Pričala je, nisam je prekidala. Samo sam čekala, i nisam mogla da verujem u sve to što čujem. 


 "Da li si sigurna ti u sve to?" bilo je jedino pitanje koje sam imala da postavim.

 Osmehnula se nekako misteriozno, klimnula glavom u znak potvrde i prošaputala: "Ipak, sve je to gotovo, znaš. "

Zatim je od konobara zatražila novu flašu vina. Nastavila je da priča o nekim nebitnim stvarima, kao da se ništa nije dogodilo a ja sam je gledala zbunjena i u neverici. Nasmejala se i rekla mi da prestanem tako da je gledam, kao duha, zombija ili šta već. 
Smejale smo se tome. Noć je trajala i trajala, vino se prelivalo u čaše pa potom nestajalo nekom neverovatnom brzinom. 
_______________________________________________________________________

Danima posle toga mi se nije javljala, nije odgovarala na poruke, a onda smo se srele na ulici. 
 "Znaš, neverovatna si." rekla sam i počela da se smejem.

Prošlo je par meseci od tada, još uvek uhvatim taj osmeh koji joj izvuku sitnice kojih se seti. Neverovatno je bilo gledati tu promenu, to savladavanje stepenika jedan, po jedan. Sa samog dna planine, lagano do sredine pa do vrha.
Da, bilo je dana kada je bilo lakše spustiti se par stepenika niže, ali je bilo i onih kada su se preskakala po dva-tri odjednom na putu ka gore. Od nekoga koje digao ruke od svega do nekoga kome je 24 sata malo da uradi sve što hoće.

I na kraju cele priče, samo jednoj osobi mogu reći "Hvala ti."
Toj misterioznoj, magičnoj osobi. Znam kome, ali ću ipak sačuvati tajnu. Malo misterije ne može da škodi.

Magija je u nama i oko nas, pa se njoj i zahvaljujem.

Pronađite svoju magiju, i uživajte u svakom trenutku koji vam je pružen. Nekad sitnice mogu da promene život, mogu da daju novi život.
Malo magije je ono što nam svima treba.


 


Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs