Silence is easy

19 Apr, 2013

Priča o njoj 5

II — Autor littlephoenix @ 14:17
Dani su se nizali velikom brzinom. Ponekad sam imala osećaj da se odmah posle ranog jutarnjeg buđenja, prvog treptaja i prve kafe već spremam za povratak u krevet i još jednu noć. Ponekad su dani imali prizvuk vremena koje je odavno prošlo. Ti su dani uvek bili obojeni nekim bojama koje su se razlivale svuda okolo, koje su se podvlačile pod kožu i tu ostajale. 

"Sećam se da je tog dana padao sneg, ali se ne sećam ni datuma ni vremena. Sećam se samo prelepog osećaja koji je doneo sa sobom." - rekla je. 

"Jao, znam... Uvek je nekako prelepo, tiho. Dok pada i pada i pada." - odgovorila sam joj, zamišljena, zamišljajući savršenu sliku u glavi. 
Nisam primetila setu u glasu, nisam primetila taj treptaj koji je oterao suze. Mislim da će mi neki trenuci ostati nedokučivi zauvek. 
________________________________________________________________________________

Evo nas sad... Proleće je tu. Kako ga je samo nestrpljivo čekala. Ono joj se nekako sakrivalo prilično dugo, bežalo, izmicalo se. Evo ga, napokon je tu. 
I šta radimo sada? Ništa. Stojimo u mestu, čekamo još uvek. 

Sedele smo na stepenicama kraj reke. Pričala je, satima. Nisam je prekidala. Očekivala sam priču sličnu onoj koju mi je ispričala, ali sa malo drugačijim ulogama. No dobro. Bila je srećna, bila je slobodna, bila je ona. Sve što jeste i može. 
Gledala je u sunce širom otvorenih očiju i rekla "Nekad te reči i osećaj koji stvaraju mogu učiniti mnogo jačim nego što misliš da jesi. Znaš, podignu visoko. Dodirneš samu granicu svemira. Ali nijedna krila ne izdrže tako dug let. Prava je umetnost bez krila se zadržati gore iznad oblaka."

Stvari i vreme, sve se menja. Dolazi, prolazi, zadrži se, ostavi dubok trag. Odleprša na krilima leptira, divnim i šarenim. A leptira ne možemo zadržati na jednom mestu, ne smemo mu dotaći krila, suviše je osetiljiv, suviše nežan. Pusti ga da leti, možda se jednom sam vrati. 
________________________________________________________________________________

Razmišljala sam o tim rečima, na tako divan način je rekla da i posle bilo kakvog kraja ostaje nešto divno, nešto samo tvoje. Sve one stvari koje su te učinile boljim, jačim. Ako ti je neko već dao krila, potrudi se da ih sačuvaš čak i onda kada taj neko ode. 
Naravno, njena je priča ostala misterija dobrim delom, nisam ni htela da je saznam u potpunosti, nisam htela da raspršim magiju. Ostavila je tako lep, pozitivan trag. 
 " I do believe in magic. "  uvek je govorila, sećam se tih reči od detinjstva. 

Ali, nema svaka priča divan tok, to je nažalost realnost. Da, svi zaslužujemo bajku, ali u bajkama se svako malo pojavi neki zli lik koji mora malo da umeša prste. 

 " Baci novčić u fontanu i zamisli želju. "
 " Ma daj... Zezaš me! Hehe... Veruješ da to radi? "
 " Veruj mi. Hajde, hajde. "  nagovarala me je.
 " Ali ne znam šta bih poželela. Čekaj, čekaj... "
 " Haaaaajde bre! Nemamo ceo dan. "
 " Oooo, evo. "  
Tiho buć i novčić na dnu, još jedan odmah za tim. Okrenula se leđima fontani i bacila novčić preko ramena, zatim me povukla za ruku i rekla kako brzo moramo dalje. Pogledala je u telefon, napisala nešto, osmehnula se displeju pa meni. 
" Čekaj, čekaj. Šta sad? Bacile novčiće, pomislile želje. Sad čekamo jel? "  pitala sam kroz smeh.
 " Ne bleso, sad se potrudimo da ih ostvarimo. Čak i čudu treba mala pomoć. "  
 " O čoveče, ona je totalno poblesavila. " pomislim i nasmejem se. 

Desetak dana kasnije rekla mi je kako se čudo ipak malo zeznulo. Kaže da je želela da putuje, i zaista, putuje sutra, ali u pogrešnom pravcu. Smeje se i kaže kako je i to super, jer  " Fontana radi. "  ali treba malo preciznije želeti. 
To mi je dalo novu ideju. Počeću sa jednom malom stvari, malom željom. Planiram i ćutim. 
_______________________________________________________________________________

Sledeće noći, odlučim da isprobam, pokušam da želim dovoljno jako. Na starom satu otkucava dvanaest. Tiho je, nema nigde nikoga. Stojim i gledam u vodu. Želim da... Zaista želim da...

Bacim novčić i odem. 
Evo, priznaću, ja još uvek čekam i nadam se. 
_______________________________________________________________________________

Vreme prolazi, ali neke stvari ipak ostaju iste. Pomislila sam kako posle one kišne večeri više neće biti koraka koji su nečujni ali ipak odzvanjaju zaglušujuće jasno. Prevarila sam se. 

Još jedna naizgled mirna noć pretvoriće se u borbu, u loš pokušaj, u totalni neuspeh. 
Još jedna mirna noć biće prošarana munjevitim besom, biće obeležena jednim "ovo je kraj". 

Nastaviće se...
 

 


Komentari

  1. izdrzi do vecere

    Autor con vergini — 24 Jun 2013, 12:27


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs