Silence is easy

If I...

II — Autor littlephoenix @ 19:57
 
 
 
                                                              "If I Die Young"



If I die young, bury me in satin
Lay me down on a bed of roses
Sink me in the river at dawn
Send me away with the words of a love song

Uh oh, uh oh

Lord make me a rainbow, I'll shine down on my mother
She'll know I'm safe with you when she stands under my colors, oh,
And life ain't always what you think it ought to be, no
Ain't even grey, but she buries her baby

The sharp knife of a short life, oh well
I've had just enough time

If I die young, bury me in satin
Lay me down on a bed of roses
Sink me in the river at dawn
Send me away with the words of a love song

The sharp knife of a short life, oh well
I've had just enough time

And I'll be wearing white, when I come into your kingdom
I'm as green as the ring on my little cold finger,
I've never known the lovin' of a man
But it sure felt nice when he was holdin' my hand,
There's a boy here in town, says he'll love me forever,
Who would have thought forever could be severed by...

...the sharp knife of a short life, oh well?
I've had just enough time

So put on your best, boys, and I'll wear my pearls
What I never did is done

A penny for my thoughts, oh, no, I'll sell 'em for a dollar
They're worth so much more after I'm a goner
And maybe then you'll hear the words I been singin'
Funny when you're dead how people start listenin'

If I die young, bury me in satin
Lay me down on a bed of roses
Sink me in the river at dawn
Send me away with the words of a love song

Uh oh (uh, oh)
The ballad of a dove (oh, uh)
Go with peace and love
Gather up your tears, keep 'em in your pocket
Save 'em for a time when you're really gonna need 'em, oh

The sharp knife of a short life, oh well
I've had just enough time

So put on your best, boys, and I'll wear my pearls.

Moj Oktobar

II — Autor littlephoenix @ 17:11
Ja bih da te iz sećanja izvučem na svetlost dana, da te zagrlim.
Da ti šapnem "U R mine, just mine." Da se nasmešiš tome, onako kako samo ti umeš.
Plašim se da pokušam, plašim se misli da možeš potpuno da nestaneš. Da izblediš.

Da zatvoriš oči i slušaš o čemu ti pričam, da ti obojim misli slikama koje stvaram u glavi, da ih podelim sa tobom. Teške su da ih sama nosim. A onda bih zatvorila oči i slušala te. Ali plašim se moguće tišine.

Da ti dodirnem ruke, da ti spustim poljubac na usne. Da provučem ruku kroz tvoju kosu. Sve bih to, ali se plašim da ću dodirnuti vazduh umesto ruke, poljubiti mrak umesto usana, da će se umesto kose kroz moje prste provući vetar.

Šta mi ostaje osim mojih misli, mojih snova? Ostaju mi slike i reči da odzvanjaju u mislima. Jako, prejako. Ponekad poklopim uši i zažmurim jako, poželim da sve nestane, poželim par minuta tišine.

A Oktobar, Oktobar je oduvek bio moj mesec. Oduvek moja jesen i moje kiše i ljubav. Neraskidiva veza rađanja i umiranja. Oktobar i ja. Sada Oktobar i ja imamo još tajni, još ljubavi i još nekoga.
Ako ikada pročitaš moje reči, savršeno jasno će ti biti o čemu pišem još uvek. I imaj osmeh, uvek, zbog toga. 

Novčić za želju

II — Autor littlephoenix @ 17:40
Verovala sam u sve te ludosti, sve sitnice koje navodno treba da te učine srećnijom osobom.
Zamisli želju kada vidiš zvezdu padalicu, zamisli želju i baci novčić u fontanu, kad sretneš odžačara zamisli zelju... I zamislim. Uvek istu a svakog puta sve jače. Ništa se ne dešava, ništa.
Želje se izgleda ugase sa sjajem zvezde, potonu na dno zajedno sa novčićem, spadnu sa odžačarevog odela zajedno sa prašinom koju sa njega otrese. Znam samo jedno, ne ostvaruju se. 
Da se ostvaruju svi ti kilometri među nama postali bi samo milimetri koji bi se lako obrisali, koji bi iščezli kada se spoje usne, prsti, tela. U tvom zagrljaju bih rado izgubila svaku vezu sa realnošću i živela samo u tom trenutku. 
Ja bih da te dotaknem srcem, ne samo rečima, ja bih da ti budem u zagrljaju ne samo u mislima. Ja bih da ti spustim najnežniji poljubac na usne, lagan kao krila leptira. Da ponovo čujem tvoj glas neizmenjen putovanjem kroz virtuelni svet. Da otvorim oči i vidim te tu, da ispružim ruku i dodirnem te. Opet. 

Moram da ti priznam nešto. Najgora su jutra posle sna o tebi. Tada boli svaki deo tela, svaki milimetar. Srce kuca prebrzo, um juri brzinom svetlosti. Dok pokušavam da se razbudim iznova tonem u san, iznova me mučiš dok su mi sklopljene oči i svaki put nestaneš zajedno sa prvim svetlom koje mi dodirne lice. 
Kao stanje kome. Čujem, osećam, ne mogu da se probudim, boli. Sve jače i jače. Pokušavam da otvorim oči, da se pomerim, pokrenem da uradim bilo šta da razbijem nevidljivu nit kojom sam vezana za san jer osećam da gubim razum, tu daleko od tebe. 
Svim silama se trudim ali ne uspevam. I uvek je tako, baš uvek kad te sanjam. 

I opet zamislim želju svakog puta kada vidim zvezdu padalicu i opet iščekujem čudo iako znam da je za njih ova adresa nepoznata. Opet se kao dete nadam da će jednog dana sve te zalutale želje naći pravu adresu, da ćeš napokon biti tu. 
I napišem ti pismo ponekad ali nikada ne pošaljem, jer znam da znaš sve. Svoje budne trenutke poklanjam tebi uprkos miljama koje su između, blizu si. Nekako. Sve te reči koje razmenjujemo utihnuće pred osmehom na susretu, ugušiće se u zagrljaju i pretočiti u zagrljaj. 
Želje se ne ostvaruju uvek, ali ja i dalje verujem da ćeš se ti meni ostvariti. Što pre. 

I bacim još jedan novčić u fontanu, jer novac ne vredi baš ništa kad nemam tebe.

Powered by blog.rs