Silence is easy

Na ivici

I — Autor littlephoenix @ 19:19

Samo me pusti da stojim tu. Ne, nemoj me dodirivati, nemoj prilaziti. Sada svaki tvoj korak ka meni može biti opasan.

Pusti me da stojim na ivici, da osetim vetar u kosi i gravitaciju kako me vuče napred. Kako me mami da zakoračim preko. Samo me pusti da zatvorim oči i vidim ono što želim.

Pusti da sve ove ptice koje su se nastanile u mojoj duši, da ove ptice selice napokon krenu svojim putem. Biće lakše i tebi i meni. Pusti, nemoj.

Raširiću ruke i zagrliti sve ovo ništa koje se prostire ispred mene. Sve to ništa može na trenutak biti moje sve. Ne dodiruj me, idi. Okreni se i siđi polako niz liticu, polako samo. Oprezno. Ti nisi kao ja, ti ne umeš da letiš. Ne još uvek. Možda nikada nećeš ni umeti. Nije to dar koji poseduje svako.

Kažeš da ne znaš kakav je osećaj kada te vetar podigne visoko, kažeš nikada ti se to nije dogodilo. Vidiš, tvoj um, tvoja mašta nema krila. Beži od oluje, mogla bi te odneti suviše daleko, ili pak suviše jako udariti a ti nećeš moći da istrpiš njenu silinu. Skloni se, sakrij se nekud. Mene ostavi ovde da se rukujem sa munjama, da razgovaram sa sivim oblacima, da saslušam priču grmljavine.

Oduvek smo bili kao crno i belo, kao toplo i hladno, i nije tačno, nikako nije ono što kažu da se suprotnosti privlače, nadograđuju, ispunjavaju. Šta god. Nije tačno. Previše je toga što treba uskladiti, previše je toga što treba nekako dovesti do sredine da bi bilo lepo i tebi i meni. Ne, suprotnosti nikako ne mogu da čine jedno celo. Ma koliko truda da se uloži, neće biti dovoljno.

Ti kao miran, vedar i sunčan dan, ja kao najgora oluja koja nosi sve pred sobom. Kako bi to ikada moglo doći do tačke slaganja? Ne...

Idi sad, nađi svoj vedar dan, onaj sa malo vetrića koji lagano duva da rashladi lenje bube koje su izašle da ugreju svoja tela na sunčanim zracima tvog života.


Powered by blog.rs