Silence is easy

Ovog puta on je bio brži. Ovog puta nije imala priliku da se izvuče tako lako. 

Snažno joj je stegao ručne zglobove, gurnuo ju je na zid koji se leden uzdizao iza nje. Samo je ćutala i odmahilvala glavom u neverici. Zar opet? Zar je stvarno tako nisko pao? 
_____________________________________________________________________________

Već danima je pokušavala da ga nagovori da joj vrati par njenih stvari koje su igrom slučaja ostale kod njega. Negodovao je, odbijao. Tog jutra joj je stigla poruka od njega u kojoj pise da će ipak da joj vrati ono što joj pripada. Trebala je da shvati, odmah. Ali je njena glava bila suviše u oblacima, visoko, da bi razmišljala na taj način. Bila je suviše dobro raspoložena da bi razmišljala na taj način. 

 (Dalje)

Dani su se nizali velikom brzinom. Ponekad sam imala osećaj da se odmah posle ranog jutarnjeg buđenja, prvog treptaja i prve kafe već spremam za povratak u krevet i još jednu noć. Ponekad su dani imali prizvuk vremena koje je odavno prošlo. Ti su dani uvek bili obojeni nekim bojama koje su se razlivale svuda okolo, koje su se podvlačile pod kožu i tu ostajale. 

"Sećam se da je tog dana padao sneg, ali se ne sećam ni datuma ni vremena. Sećam se samo prelepog osećaja koji je doneo sa sobom." - rekla je. 

"Jao, znam... Uvek je nekako prelepo, tiho. Dok pada i pada i pada." - odgovorila sam joj, zamišljena, zamišljajući savršenu sliku u glavi. 
 (Dalje)

"Gotovo je. Nije baš najbolje reagovao. Znaš ga već." Čitala sam poruku iznova, nisam bila sigurna da li je samo loše podneo vest ili je reakcija značilo nešto drugo. 
Pozvala sam je. Trenuci pre nego što je odgovorila na poziv činili su se predugi. Znala sam da je jedan od onih tipova koji umeju da prenagle u određenim momentima, jedan od onih koji urade nešto pa se posle kaju. Slike su se nizale.
Znala sam samo jednu stvar, ovo se neće završiti tako lako.  (Dalje)

Pričala mi je kasnije kako je tog poslednjeg dana osećala izuzetan mir, spokoj, ali joj je srce ipak bilo poput nemirnog leptira koji luta od cveta do cveta. Znala je da nešto ipak nedostaje, da ostaje nedovršeno. Samo nije znala šta. Kaže "To ti je mila onaj osećaj da si negde nešto zaboravila, i tražiš, a ne možeš da nađeš. Kao da pokušavaš da vidiš vetar. Znaš da je tu, osetiš, ali kao da ne postoji, ne vidiš." 
Isto tako mi je rekla, kao da naglas samo razmišlja kako je taj osećaj nestao par puta na kratko. Kao da se priseća nečeg. Ali nisam pitala ništa, nisam htela dodatno da je zbunim.
Osmehnula se dok je to govorila i tad sam shvatila da se nešto promenilo, da se stara ona polako vraća.  (Dalje)

Kako je vreme odmicalo i mrak postajao sve gušći, kako su se kazaljke sata primicale jedna drugoj klizeći ka magičnom broju dvanaest prostorija se ispunjavala raznim glasovima koji su komunicirali na raznim jezicima. 

Upoznala je neke nove ljude, čula o njihovom putovanju do ovog mesta, razgovarala. Ali joj je sve to vreme pažnju odvlačio papir na stolu ispred nje. Počela je, ali nikako da završi. Čak je zastala u pola reči i sada ona tako stoji, ostavlja mogućnost da se pretvori u neku drugu, da postane lepša ili da je odvuče ravno ka dnu. 

 (Dalje)

Za sam početak, rećiću vam ko je ona. Ona je neko koga sam poznavala, koga još uvek poznajem. Ona je od onih koji su uspeli da hodaju po tankoj žici a da održe ravnotežu. Ona je još uvek tu, a malo je nedostajalo da bude na nekom drugačijem mestu.

__________________________________________________________________________________

Činilo se da onaj najtamniji trenutak koji prethodi svitanju novog dana nikako ne prolazi, da traje satima, danima, godinama. Mrak je lagano postao njen dan, mrak čije su je ruke zagrlile, mrak koji ju je ludo zavoleo i neće da je pusti da krene dalje. (Dalje)