Silence is easy

Pričala mi je kasnije kako je tog poslednjeg dana osećala izuzetan mir, spokoj, ali joj je srce ipak bilo poput nemirnog leptira koji luta od cveta do cveta. Znala je da nešto ipak nedostaje, da ostaje nedovršeno. Samo nije znala šta. Kaže "To ti je mila onaj osećaj da si negde nešto zaboravila, i tražiš, a ne možeš da nađeš. Kao da pokušavaš da vidiš vetar. Znaš da je tu, osetiš, ali kao da ne postoji, ne vidiš." 
Isto tako mi je rekla, kao da naglas samo razmišlja kako je taj osećaj nestao par puta na kratko. Kao da se priseća nečeg. Ali nisam pitala ništa, nisam htela dodatno da je zbunim.
Osmehnula se dok je to govorila i tad sam shvatila da se nešto promenilo, da se stara ona polako vraća.  (Dalje)