Silence is easy

Stojim pred ogledalom i gledam u lice stranca. Promena, ogromna promena. Nisam to više ona stara ja. Ne samo da ne izgledam isto, već više ne razmišljam isto. Ta me promena ujedno i plaši i raduje. Ova nova osoba tu, ona je mudrija, ona je spremna na rizik, ona je snažna i odlučna. Da, jeste. Ona je na neki misteriozan način čak i lepša od one pre. Ova nova osoba ima braon oči koje su ponekad prošarane blagom tamno zelenom nijansom. Oči koji bljesnu na trenutak kada se u mislima pojave određene slike.

Ova devojka tu, što me gleda pravo u oči i ne trepće sve dok ne trepnem i ja, ona sanja malo drugačije snove. Ona ih prepliće sa javom, ona se njima igra tako lako i tako vešto. Ume ona da bude sjajna, ali se ponekad pretvori u osobu koja mi se uopšte ne dopada. Tad je mračna, mnogo mračnija od one pre. Uh, kakva je to tama... Tama koja ume da potraje. E tu je razlika između stare i nove. Stara nije umela da sanja dok je tama okolo. Nova to radi savršeno dobro.

Gleda u sunce, ne zatvara oči. Gleda u nebo i na njemu vidi sve što želi. Ja kada legnem da spavam, ona otvorenih očiju provede noć. Budi se a da zapravo nije budna uopšte. Ona krade snove od mene i gleda ih kao stare crno-bele filmove, onako kroz tamu noći. Zbunjuje me ona tako, ponekad. Izgleda tako prisutna a tako daleko ponekad. I sluša, sluša svakoga, sve. Dogodi se da previše priča ponekad, da jednostavno tera tišinu što dalje, kao da je uplaši. Ponekad pak ćuti satima. Ćuti i gleda tim očima koje kao da gledaju u neku drugu realnost, kao da vire u neki drugi svet iza paravana univerzuma.

Da li si to malena stvarno ti ili samo gledaš u neko polomljeno ogledalo koje daje malo drugačiju sliku, iskrivljenu i u delovima?