Mi smo, nismo mi
Dolazimo i odlazimo, ima nas pa nas nema. Ni sama više nisam sigurna da li smo to mi ili si ti ili sam ja. Gde? Šta?
Priđeš korak, pa se izmakneš dva. Budeš na samo par milimetara od mene, tvoje su usne na treptaj oka daleko od mojih i već u sledećem trenutku se gubiš negde daleko. Vidim te kako uranjaš u maglu.
Nismo mi, samo smo ja i ti, samo ti i ja. A možda ima i nas. Možda je to zaista naša priča. Čudna, blesava, vrtoglava. Igra strpljenja, igra živaca koja će, kada se završi postati nešto predivno. Igra koja će postati mi. Možda će se čak i po nama zvati.
Živim po svome, opet, ali te još uvek čekam, još uvek te gledam kako dolašiš i odlaziš. Još uvek i sama dolazim i odlazim. Udahnem duboko kada si tu, udahnem tebe, da te imam dok nisi tu.
Udahnem i zadržavam dah dok opet ne otvorim oči i ugledam tebe.
Sa svakim novim odlaskom činiš se sve dalje, kao da lagano blediš milo moje. Ali kad sklopim oči tvoja slika nikada stvarnija, nikada realnija u mojim mislima. Ne razumem samo kako uspevaš u tome. Kojim me to magičnim prahom posipaš?
Umeš ti to tako dobro, oh, predobro, vraže mali. Hipnotišeš tim predivnim očima, tim zanosim osmehom, zvukom tog smeha tvog koji odzvanja satima i satima u mojim mislima nakon što odeš.
Oh, daj, dođi. Dođi već jednom. Čekam te. I imam te dok nemam te i nemam te dok imam te.
Tu sam, uvek na istom mestu. U srcu tvom u srcu mom.
Mi smo, i ti si, i ja sam.
Im here, Im yours darling...